Sa Stipanom Đurakovićem, prekograničnim generalnim direktorom kompanije Pelcer doo Subotica, kompanije koja se bavi tehnologijom upravljanja, razgovarali smo o srpskom tržištu, unutrašnjem rastu izazvanom razvojem industrije 4.0, tržišnim očekivanjima, spoljnim i internim kolegama, monotoniji i promeni tehnologije.
Možete li nam, Stipane, reći nekoliko reči o kompaniji? Ko ste i čime se bavite?
Naša kompanija je osnovana 2007. godine i već onda smo se bavili industrijskom automatizacijom. To znači da smo projektovali, implementirali i pustili u rad tehnologiju upravljanja i električne energije pojedinih postrojenja. Trenutno radimo sa 40 ljudi, 30 intelektualnih i 10 fizičkih radnika, na projektnoj osnovi, a u razvoju je i naš odsek za obradu metala, čije rezultate smo prethodno dobijali od kooperanata. Pre skoro 15 godina, obližnja industrija pića je bila prva oblast u koju smo ušli, i pogoni za stočnu hranu gde smo isporučili rešenja za skladištenje i postrojenja za mešanje. Kako su se širila robotika i digitalizacija pratili su ga automobilska industrija i drugi sektori.
Možete li da date jedan ili dva opipljiva primera novih tehnologija koje koristite?
Na primer, delovi su dizajnirani u CAD/CAM softveru, a zatim proizvedeni na CNC mašini, ali takođe koristimo 3D štampanje, mašinski vid ili tehnologiju kretanja robota. Integrisani primer ovoga je kada koristimo kameru za kontrolu kretanja robota. To nam omogućava da proizvodimo čak i pojedinačne komade ili čak manje serije mnogo brže. Takođe smo investirali u sopstvenu laboratoriju za testiranje različitih izvora svetlosti, sočiva, kamera. Sećam se da smo se ranije pripremali godinu dana da uvedemo 1 robota, a sada možemo da ugradimo tri različite vrste robota u procese. Kupci, naravno, sve ovo vide na drugačiji način: traže skeniranje koda ili senzorno skeniranje, povezivanje kontrolnih sistema, mašina, robota, mobilnih telefona, tableta, isporuku ciljnih mašina i električnih ormara. Dakle, tehnologija koja se isporučuje kupcima je malo drugačija od one koju koristimo u kući, iako jedna strana pomaže drugoj strani.
Izaberite tehnologiju od mnogih, recimo 3D štampanje? Šta je vaše iskustvo, zašto je to dobro?
U početku smo polagali velike nade u 3D štampanje: mislili smo da ćemo time zameniti obradu metala, preko njega ćemo izgraditi rezervni deo. To je samo delimično validirano. Na primer, kočioni mehanizam osovine se više ne ponaša kada se štampa u 3D kao konvencionalno proizveden, jer štampani materijal takođe sadrži ugljenična vlakna da bi bio jači, što zauzvrat haba metalnu osovinu. Sve u svemu, ne postoji način da se uštedi na upoznavanju tehnologije ili eksperimentisanju sa 3D štampanjem.
Međutim, eksperimentisanje je vođeno potrebama kupaca. Šta vam je u tom procesu teško?
Možda specifikacija. Dok dođemo do tačne suštinske onoga što kupac želi.
Koji je bio najčudniji zahtev kupaca koji ste ikada dobili?
U početku su nam zahtevi za automobilsku industriju bili čudni. Svrha sistema koje su zahtevali kupci su dizajnirani da u potpunosti smanje stopu grešaka. Dozvolite mi da vam dam primer: cevi u proizvodnji su morale biti programski proverene za čep. Nismo razumeli zašto. Nismo razumeli zašto ako operater to uradi, još i mašina treba da proveri. Ipak, s obzirom da operater ovaj krajnje monoton posao uradi za 8 sati — cev-čep, cev-čep — greške su neizbežne i sa stotinu komada. A greška jednog komada ide dalje, jer će se taj deo negde ugraditi. I sa tom logikom, brzo dolazimo do tačke u kojoj je potrebno mnogo manje da kontrolišemo ograničenje na početku lanca snabdevanja nego da ga pustimo da dođe do greške u procesu proizvodnje.
Znamo da postoji veliki pritisak u automobilskoj industriji: fabrike automobila istovremeno očekuju izvanredan kvalitet i tačne rokove isporuke. Da li je to i vaše iskustvo?
Da, kako da ne. Kod nas se kupac uvek raspituje kako napreduje projekat. Međutim, vremenom smo shvatili da je, iako stalno pričamo o rokovima, kupcu važniji kvalitet. Dakle, projekat može i da kasni – naravno, ako je moguće, pokušavamo da rešimo paralelnom organizacijom rada, čak i prekovremeno – da isporuka ne ide na uštrb kvaliteta. Dodao bih da prilikom puštanja u rad mogu isplivati na videlo nepredviđene stvari, koje možemo ispraviti samo na licu mesta.
A kvalitet možete poboljšati samo uz dobre ljude. Govori se da je industrija 4.0 u velikoj meri izložena radnoj snazi. Da li je to stvarno tako?
Zavisi o kojoj poziciji je reč. Na početku istorije kompanije, još smo radili sa frilens mašinskim inženjerima, ali to nažalost nije funkcionisalo. Kada postavimo oglas za posao do dan danas se javi više njih koji rade kao frilenseri, ali mi više ne radimo sa njima.
Zašto?
Svaki projekat tehnologije upravljanja je jedinstven i zahteva različite tehnologije i sisteme. Da biste to uradili, morate da radite sa širokim spektrom profesionalaca u različitim oblastima. Pored toga, često postoji problem ili potreba za promenom od strane korisnika, i u takvim slučajevima je najvažnije da ovi profesionalci odmah rade zajedno, sa punim naporom, kako bi pronašli inovativna rešenja. Ovo se može postići samo ako su dostupni zajedno u isto vreme. Na frilensera koji radi i za druge klijente i koji ni približno ne troši 100% svog vremena na kompleksan projekat, prema našem iskustvu, često treba čak tri puta duže čekati od redovnog kolege. A naš angažman u automobilskoj industriji samo je povećao očekivanja koja se postavljaju pred nas i sve veće tehnološke zahteve. Nije ni čudo da što je inženjer iskusniji i što bolje poznaje određenog kupca, veća je verovatnoća da će uspeti u proizvodnji probnog dela ili projekta po prvi put. Pronalaženje inženjera sa kombinacijom ovih veština i iskustva nije lako, pa je stvaranje sopstvenog tima bio najteži deo.
Da li to važi za veće dobavljače, koji nisu samostalno zaposleni?
Nažalost da. Očigledno da su za postavljanje automatizovanog sistema potrebni delovi i mašine. Prvo smo mislili da se mi nećemo baviti obradom metala, to će raditi frilenseri. Međutim, posle mnogo, mnogo pokušaja, shvatili smo da ne možemo da se razvijamo tempom kojim bi trebalo, jer jednostavno nema dobavljača koji može da nam proizvodi po meri. Ovde kod Subotice rade samo metalci koji se bave serijskom proizvodnjom, ili koji bi preuzimali naše porudžbine nema dovoljno kapaciteta. Otuda je proizašla činjenica da smo inženjering, proizvodnju delova i obradu metala morali da rešimo sami. A zatim iz toga i testiranje proizvodnje mašina. Sada smo tu da nam je više od polovine prometa u mašinogradnji.
Da li je ovo tipična korelacija na tržištu kontrolne tehnologije u svim evropskim zemljama?
Daleko od toga. U slučaju Holanđana ili Italijana, građevinske i projektantske kompanije su odvojene. Dodao bih, međutim, da je možda univerzalno tačno da su dobavljači robotike svuda pokretači tehnoloških promena. Uz dostupnost savremenih procedura koje ranije nisu postojale, sve složeniji automatizmi se mogu sastaviti.
Čini mi se kao da jedna promena i odluka vuče za sobom drugu: tržište nas konstantno prinuđuje da se menjamo...
Da, i to na prilično različite promene. Prvi masovni dobavljač automobila ovde u Subotici proizvodio je cevi. Projekti kreirani da ih služe bili su još jednostavniji, sada su tu stvari mnogo komplikovanije, žele da eliminišu ljudske greške. Automobilska industrija nas je takođe primorala da radimo na osnovu tehničkih potrebama naših kupaca, da integrišemo robote, što je tehnički zahtevnija aktivnost. To zaista jeste „prinudan“ proces: Pre 10 godina uzalud bismo govorili da pokrećemo robote, još nije bilo potrebe za tim. Istina, tada smo još bili sami na ovim prostorima, sada ovde posluje nekoliko sličnih firmi.
Šta biste poručili kompaniji sličnoj vašoj? da je zajedno lakše?
Konstantno treba učiti. Pratiti promene u tehnologiji, pratiti razvoj tržišta i sistema zahteva, a pre svega razumeti i prevesti stvarne potrebe kupaca. Izgradite dobar tim, sa internim ljudima i internom saradnjom, fokusiran na aktivnosti koje je tržište spremno da finansira.